U Bitef teatru u subotu, 26. aprila, biće premijerno izvedena predstava „Samoubistvo kao (društvena) činjenica”, nastala po konceptu i u režiji Ane Janković, a koju na sceni izvodi Iva Ilinčić.
Sa Ivom smo imali prilike da razgovaramo o konceptu predstave, koja u sebi nosi klasičan dramski okvir, ali i primese stand up šoua, u kom će aktivno učestvovati i publika. Pored raznih pitanja koja pokreće ova predstava, sa Ivom smo razmenili mišljenja o trenutnom stanju u društvu i državi, kao i o položaju mladih ljudi i njihovog konstantnog preispitivanja identiteta.
Ko je mlada žena čiji lik oživljavaš kroz ovu predstavu?
Kada smo krenule u proces, rediteljka i ja smo razmišljale da li to treba da bude neka konkretna osoba - žena koja ima određenu psihologiju, okolnosti u kojim se nalazi, pa se zapravo odluči na taj čin. Onda smo shvatile da mi ipak želimo da predstavimo jednu univerzalnu ženu koja ima takva osećanja ne iz ličnih motiva, već pod onim okolnostima u kojim živi. Ideja prvog dela je da prikažemo svakodnevno veče jedne žene - koji je ovde potpuno u naturalizmu, u jednom real time-u, ja nemam tekst 45 minuta, što mi je ujedno zanimljivo i teško - kako bi se ljudi sa tim povezali i shvatili da ta žena može da bude svako od nas.
Kad počinjemo sebi da postavimo pitanje o egzistenciji?
Mislim da sve što si stariji, o tome sve više razmišljaš. Kad si mlad, više si bezbrižan, pa studiraš, sve izgleda dosta idilično. Bila sam studentkinja glume, mislila sam da je ceo svet moj, tako da do završetka fakulteta nisam puno razmišljala o tim stvarima. Tek kad sazriš i kad sebi kreneš da postavljaš pitanja o egzistenciji, znaš da odrastaš. Mislim da ne postoji nijedan zdrav, mlad čovek koji ne preispituje to. Ovaj trenutak u kom živimo je jedno doba koje je vrlo inspirativno, a sa druge strane je komplikovano i teško. Mislim da je pitanje identiteta takođe ono što je odlika kasnih dvadesetih, barem u mom slučaju - ko smo, šta smo, gde smo, šta želimo od života? Konstantne nesigurnosti i preispitivanja, dok ne pronađemo neke iole smislene odgovore.
Autorka ove predstave navodi „Samoubistvo nije kraj; to je početak postavljanja pitanja”. Koje pitanje postavlja društvu ova predstava?
Pitanja koja postavljamo ovom predstavom - da li mi možemo da uradimo nešto u ovom kontekstu u kom živimo? Šta je to što možemo da uradimo? Ne nudimo odgovore, ni rešenja. Zajedno sa publikom preispitujemo koliko zapravo trenutak u kom živimo i u kom smo živeli utiče na nas i naše misli. Vrlo smo vezani za lokalno, za Srbiju kao takvu. Drugi deo predstave je politički kabare, što je žanr koji je meni bio nepoznat. Kabare sa songovima, plesom, komunikacijom sa publikom, komentarisanje dnevne politike. Mislim da je neizbežno govoriti o tome, u ovom trenutku. Možda je ključno pitanje ove predstave - dokle to može da ide? Da li možemo da vratimo neku nadu svima nama?
Prvi deo predstave je dramski osvrt na granice između normalnog i nepodnošljivog, a u drugom delu je stand up šou. Na koji način je publika saučesnik ove predstave i zašto je važno da sudeluje u njoj?
Meni je bilo vrlo teško prilikom stvaranja predstave što u tom drugom delu postoji komunikacija sa publikom, koja glumcima često zna da bude neprijatna. Međutim, jako je važno da publika učestvuje u komunikaciji jer je predstava napravljena u formi jednog mehanizma odbrane, kroz otklon, šalu, ironiju i sarkazam - zato smo se i odlučili za stand up šou. Ideja je krenula tako, a zatim se organski razvijala i ispisivala, uz pomoć nas samih, mlade dramatruškinje Anje Bilanović, rediteljke Ane Janković i kompozitora Marka Vesića. Predstava se izvodi na maloj sceni Bitef teatra, veoma je voajerska, intimna, što je pogotovo važno za prvi deo predstave - kako bi ljudi bili što bliže. Svi smo deo predstave. Svi zajedno o tome razgovaramo.
Tema ove predstave je pojedinac unutar sistema koji ga melje kao mašinerija, koliko god da mu se on opirao ili ne. Koja je onda uloga pojedinca u društvenim okolnostima, a šta može društvo da učini za pojedinca?
Kada sam bila mlađa, nisam razumela taj politički kontekst o kom su mi stariji pričali - da je sve politika. Nisam mogla da razumem šta je to. A zapravo veliki deo onog što ja živim je politika - počevši od toga šta se trenutno dešava. Studenti koji rade neverovatnu stvar za našu zemlju, kojima se divim od samog početka i pružam im apsolutnu podršku. Shvatila sam da ne možeš da pobegneš od onoga gde živiš, a mi živimo na burnom prostoru Balkana. Nekad mislim da nije na svesnom nivou to što je nas oformilo kao ljude.
Shvatila sam, takođe, kad idem na proteste i čujem neke naše pesme, one u meni probude neke emocije koje nisam znala da postoje ili sam bežala od njih, nisam ih priznavala. Definitivno ovaj sistem mora da se menja, ali mislim da ljudi prevashodno treba da međusobno budu pažljiviji jedni prema drugima.
Kako se zaceljuju kolektivne rane?
Još nisam otkrila kako se zaceljuju kolektivne rane. Ono što znam jeste da se trudim da budem što empatičnija prema meni bliskim ljudima. Volela bih da nađem odgovor na ovo pitanje i mi tragamo za njim u predstavi.
Koliko te je pozorište oblikovalo kao pojedinca da unutar jedne zajednice ipak možeš nešto da učiniš za društvo svojim glasom i delovanjem?
Pozorište me je definisalo. Ono što izdvaja nas glumce od drugih ljudi jeste to što možemo da javno izrazimo neke stavove i namere. Mislim da je to dobro, ako se s tim ne pretera i ne ode u nekom pogrešnom smeru. Mislim da je lekovito i važno što naše delovanje možemo da iskoristimo na taj način. Uvek se trudim da to uradim. Mene je pozorište oblikovalo kao osobu, jer sam shvatila da nisam individualna ličnost, već neko ko treba da osluškuje grupu i vodi računa o drugim ljudima. Samo pozorište je društvo u malom. Meni je drago što kolege koriste svoju vidljivost da pozovu na neke dobre stvari i uvek pozdržavam to.
Koju parolu izgovaraš danas na ulicama Beograda?
„Ko ne skače taj je ćaci.”
Šta bi poručila pozorišnoj publici van scene?
Pozorišnoj publici bih poručila da nastave da nam dolaze, jer tamo u sali, mi zajedno delimo specifičan trenutak u kom se nalazimo i koji ćemo, sigurna sam, pamtiti.
Foto: Nata Korenovskaia
